Piše: Tamara Cvetković

Oduvek mi je bila fascinantna činjenica koliko se razlikuju žene iz ruralnih krajeva od žena iz grada, posebno u očima medija. Slika žene iz grada uvek predstavlja doteranu ženu, uspešnu dok je žena sa sela uvek predstavljena kao pogrbljena, iscrpljena, ispijena. Te vizualne razlike nedvojbeno vode do direktne diskriminacije koja mi se nikada nije dopadala.

Generalno gledajući problemi žena su isti, bez obzira da li živite na selu ili u gradu.

Činjenica jeste da su žene sa sela manje vidljive. O njima, njihovim svakodnevnim životima ili htenjima se generalno malo zna. I same žene sa sela nisu dovoljno informisane. Mnoge od njih  nikada neće napustiti svoje selo i otići da posete neki grad. Razlog: godine, starost, besparica. Ko zna? Mislim da znaju samo one.

Živimo u 21. veku. Veku inovacija. Za većinu žena sa sela kada osvane jutro to predstavlja još jedan sasvim običan dan u kome će pripremiti deci doručak, zabaviti se oko stoke, napraviti ručak za svoju užu, ali i širu porodicu, uraditi po polju i celi dan razmišljati da li će od svojih proizvoda moći nešto sutra da proda kako bi svojoj deci kupila torbu i knjige za školu. Često su vođene razmišljanjima: „Kad bar ja nisam mogla da idem u školu, neka idu moja deca. Deco, učite, samo učite!“ Da li vam je poznato? Znam da jeste.

Malo ko se zapita da li žene sa sela imaju jednake mogućnosti kao žene iz grada. Uveli smo pojam “ruralno“ za koji većina njih ne zna šta znači, ali bitno je da imamo termin, termin koji odražava savremenu političku korektnost kako žene sa sela ne bismo zvali seljankama. Bože dragi, pa to je ružno! Zvaćemo vas ruralne žene! I tako su svi zadovoljni. Ali jesmo li?

Za većinu nas – nema zadovoljenja pukom političkom korektnošću.

Lično, ja se ponosim time što sam seljanka. Što sam dete iz seoske porodice. Što sam odrasla na selu, u malo ruralnoj lokalnoj sredini. Što sam imala priliku da naučim svašta da radim. Što sam naučila da nema stida sutra da radim bilo koji posao. Obrazovana sam i  školovana, zahvaljujući mojoj  mami, ženi sa sela. Danas sam magistrica razredne nastave i ponosna na svoje druge identitete aktivistkinje i mirovnjakinje.

U poslednje vreme se zamislim da li mi, žene, uopšte idemo u pravom smeru. Da li smo dovoljno jake da se borimo sa svim predrasudama, stereotipima, nasiljem, ponižavanjem? Trebamo glasno i jasno reći: NE! Ne predrasudama, NE stereotipima, NE nasilju, NE poniženju.

Nisam i nikada neću bežati od onoga što jesam, mlada žena svesna svojih kvaliteta. Što se borim i što ću se boriti. Što sve devojke kao ja treba da se školuju, putuju, uče i da znaju da vrede. Vrede mnogo više nego što im je nametnuo patrijarhat i sistem vrednosti u kome živimo i koji je srozan na nulu. Treba da se pomirimo s tim da je “pravo muško“ ono koje te omaložava, vređa, udara?! Nije i nikada neće biti!!!

Uvek sam volela da se ističem. Stilom oblačenja. Razmišljanjem. Pogledima na svet. Ali mislim da nikada ne bih mogla da budem ovo što jesam da nisam imala “vetar u leđa“. Onaj prijatni, samouvereni, koji te usmerava i daje ti do znanja da vrediš. Da to što si žena nije loše. Da to što si mlada, ambiciozna i drugačija može da bude vrlina. Da te nikada niko neće gledati istim očima. Taj vetar je moja MAMA. Žena koja se u jednom trenutku odrekla života sa nama, da bi mogli da se školujemo, da budemo ljudi. Velika je prednost imati nju pored sebe. Uvek sam smatrala da je žena stub porodice, prijateljstva, tradicije. Ali kod nas je to izopačeno i drugačije protumačeno.

Problem malih ruralnih zajednica jeste: „Ne pričaj to, sramota je!“, „Nemoj tako, šta će svet reći!“ I nekako ti se to uvuče pod kožu. U misli. Da ne treba. Da ne smeš. Da ako nije on ili ona, ne moraš ni ti. Ali zbog čega? Zbog drugih? Zbog sistema vrednosti? Zbog “obraza“? I, koliko dugo to treba da traje? Celi život? Neka, hvala vama, ali ja bih sada malo po mom. Da živim, da volim, da razmišljam. Da se razumemo, to nije nimalo lako. Još uvek, tamo negde, u Konjević Polju, ima devojaka koje su se morale udati jer nisu mogle da se školuju. Jer je brat važniji. Jer se nije imalo novca da se školuju oboje. Ona je žensko, zašto ćemo je hraniti kada ćemo je udati? Strašno zvuči! Prestrašno. Ali tako je. One, mlade žene devojke sa sela, se plaše da bilo šta kažu jer ko će uzeti za ozbiljno to što kažu? Hoće mati. Jer je bila u istoj situaciji. A volela bi da njena kćerka nije. Ali negde je tako zapisano da se njena sudbina mora ponoviti. Da li je zaista tako? Da li stvarno mora?

Znam da bar 10 žena u Burnicama nema e-mail adresu. A zašto bi im to i bilo potrebno? Bilo bi itekako. Da mogu da pročitaju što ja sada napišem i da se malo zamisle. Da ne mora otići da glasa za nekoga jer joj tako rekao tata/babo, muž, brat nego zato što ona može da izabere. Da se čuje njen glas! Da menja okolnosti u kojima je rasla u okolnosti koje mogu biti njene i samo njene. Dobre. Pozitivne. Da sutra kada proda kilogram pekmeza na pijaci može za to sebi kupiti uloške, deci ručak, a ne dati njemu da odigra tiket u kladionici i popije pivo jer valjda tako mora. Daj sebi za pravo da danas izgledaš najbolje i najlepše što možeš. Da iz tebe zrači ona snaga kao kada si se rodila. Da sijaš! Molim te, jer znam da možeš! Izaberi da budeš sretna i hrabra. Nasmejana. Sedi i odmori. Svet neće nikuda, ali mi hoćemo. Zato vas molim, uradite to. Naučite ih da se bore zajedno sa vama za njihov bolji položaj. Za njihovo i svoje ja. Ja sam uspela, možeš i ti. Nije feminizam ništa loše i okrenuto protiv muškog roda, nego postoji da ti spoznaš koliko vrediš i koje su tvoje granice i mogućnosti.

Posvetila sam ovaj tekst svima vama “nevidljivim ženama“ u malim, nevidljivim zajednicama. Da znate da tamo neko misli na vas. Ali koliko ja mislila na vas, toliko su svi konci u vašim rukama. Samo hrabro. Kada sam mogla ja, možeš i ti. Razmišljaj i izaberi pametno.