Javno braniti svoje stavove i perspektivu je politički čin, ponosno hodati ulicom je politički čin – POSTOJATI je politički čin. A ja sam uvijek voljela politički činiti.

Dobila sam taj neki poziv da učestvujem na LGBTI simpoziju organizovanom od strane LGBTI organizacije KAOS GL u Ankari prije nekoliko mjeseci kao aktivistkinja iz BiH koja je nekad nešto pametno ili samo realno i prozborila i razmišljam: „Pa ne volim ja baš tu Tursku, ni turistički ni politički, ali dobro otići ću, aktivistički je, bitno je, pozvali su me da govorim.“ Ne razmišljajući uopće koliko je ustvari važno da učestvujem i ispričam svoju priču, podijelim svoj doživljaj, budem tijelom prisutna u takvom prostoru, krenuh na još jednu konferenciju, predugu, prenepotrebnu, prenapuhanu- ili bar pomislih tako. Došla sam u Ankaru, poletjela da jedem jer sam cijeli dan putovala, i nađoh se s dragom, predragom kolegicom iz Makedonije koja je također došla da govori, sa mnom, uz mene. Požalila sam se, naravno, koliko imam posla i kako bih voljela da sam otišla na neko ljepše mjesto, neku Ženevu ili Pariz. Sestrica me pogledala i samo rekla: „Marija, ovo je politički čin. Naše postojanje danas ovdje, pričanje u  javnom prostoru o lezbejkama je čista politika.“ Zastala sam. Izgubila sam apetit jer sam shvatila koliko sam se probahatila, koliko sam se razmazila, koliko je moj aktivizam počeo da liči na putovanja na kojima je ponekad vrlo upitno koliko su potrebna, a koliko su napravljena da se finansijski izvještaji svedu na nule. Pomislih: „O Marija, koliko je čin govorenja o LGBTI pravima u ovom momentu sred sredine Turske, u ovom dobu, u tom režimu jedan politički čin i koliko je silno potreban.“ Simpozij je trajao tri dana, održavao se većinom na Univerzitetu Hacettepe u Ankari i pričale/i smo o raznim temama, uključujući moje prezentacije o tome kakvo je stanje u BiH kada govorimo o LGBTI pravima i pravima žena, koliko smo napredovali ili nazadovali (paradoksalno, JAKO smo napredovali ove godine- rekla bih epohalno), te kakve socijalne servise nudimo kao organizacije i na koji način centri za socijalni rad trebaju da učestvuju u životima marginalizovanih osoba, prvenstveno LGBTI osoba. Pun auditorij nas je slušao sva tri dana, jako mnogo socijalnih radnika/ca je došlo da čuje, da nauči, da učestvuje. Pričala sam u nadi da će neko od prisutnih jednog dana da se sjeti mojih riječi dok bude radio/la s nekom lezbejkom koja je došla da potraži pomoć. Pričala sam dušom, sa ciljem, sa emocijom – osjećajući da me se čuje, da moja priča ne ide u prazno. Osjetila sam da su me razumjeli, te da će moja perspektiva doprinijeti kvaliteti nečijeg života. Nije svaka naša perspektiva Potemkinovo selo, prikaza, bez stvarnog rezultata i konkretnih pomaka.

Za mene lično, Ankara je bila izuzetno iskustvo. Smatram da sam aktivistički sazrela, vratila se na skromnu sebe, jaku i samopouzdanu, svjesna bogatstva u kojem živim. Uz podršku sa svake strane, ljubav i volju ljudi oko mene da me podrže i da mi pomognu. Moji lični centri za socijalni rad i socijalni/e radnici/e, su zaista moje psihičko, emotivno i prostorno bogatstvo.

Rad u okruženju koje je samo radi njenog rodnog identiteta silovalo i zapalilo ženu, bez posljedica me sablaznilo i prizemljilo. Shvatila sam da je govoriti danas u takvom homofobnom okruženju istinski politički čin. Javno braniti svoje stavove i perspektivu je politički čin, ponosno hodati ulicom je politički čin – POSTOJATI je politički čin. A ja sam uvijek voljela politički činiti.