(Foto: Skylar Borgstrom, Catharsis, 2015)

Šta smo videle za ovih deset dana od kad je kampanja počela?

Epohalan međunarodni proces da se oko teme sa najviše tabua – seksualno nasilje – okupi možda i milion žena. Dakle istorijski je dogadjaj koji sam po sebi iza sebe nema istoriju, ali ima veliku predistoriju.  Nakon par decenija feminističkog pokreta protiv nasilja, ovog puta inicijativu su zahuktale žene iz Hollywooda, dakle bele, bogate, slavne – i nadovezale se na hiljade aktivistkinja iz najrazličitijih marginalizovanih zajednica.  Dakle nisu došle niotkuda, nego nakon ogromnog rada protiv seksualnog nasilja kojeg su u SAD pre 45 godina započele radikalne feministkinje. Tako da je, na primer, pre par godina država uložila ogroman novac u kampanju protiv seksualnog uznemiravanja na univerzitetima Na nama je (ItsOnUs), koju je promovisao sam podpredsednik tadašnje vlade. Tada je nastao dokumentarni film sa naslovom koji govori da je studentski grad polje za lov devojaka ‚Hunting Ground’ i potresna pesma koju je kao nominovanu za ‚muziku iz filma’ na dodeli Oskara 2016 (dakle u Hollywoodu) pevala, ili preciznije izvikala, Lady Gaga sa dvadest mladih ljudi na sceni najavljenih da su preživeli seksualno nasilje.

Sad smo još jednom videle šta znači moć ženske zajednice i to u imaginarnom internetskom svetu sve dok jedna po jedna devojka sedi pored svog mobilnog i zna šta je druga već napisala.  Jer samo da napiše I JA, morala je makar da zadrhti.  Da joj kroz tijelo prođe deo traumatskog sjećanja kome je na taj način otvorila vrata  …to si učinio, možda je psovala, u mašti je pljunula, ispljunula…  nisam izmislila, nisam izmislila, i stotine drugih nisu izmislile …    ti si kriva, nisi kriva, nisam kriva, nisam kriva…  Sad je kraj! Mi znamo da iza kraja ima još jedan kraj i tako redom. Ali svaka izgovorena tačka na traumu je veliki rad da se osećam dobro u sebi, a tako i zajednički svet žena o kome je pisla Adrienne Rich postaje fenomen širi od feminističkih krugova. ‚Naša osveta je da smo srećne’ slogan je bolivijskog ženskog pokreta.

Hvala, hvala i hvala svakoj ženi, onoj koja je napisala i onoj koja još nije, a ne mora nikad.

Da socijalna mreža ima svoje specifične karakteristike, pa se doživljava nekad kao siguran prostor a nekad kao neprijateljski prostor – pokazalo se i sad aktuelnim.

Pre svega društvene mreže i mediji su proširili inicijativu na razmere koje ona nikad nije imala, tako da možemo govoriti da je to jedna vrsta svetske kampanje raskrinkavanja seksualnih nasilnika.  Dakle, počela je kao inicijativa pa se u nekim zemljama proširila na kampanju, uključile su se jave ličnosti, sportiskinje, senatorke, aktivistice.

Prosvjed na ulicama Beograda

Tako je recimo francuska Ministarka za rodnu jednakost Marlene Schiappa prošle nedelje obećala nove zakone i o seksualnom uznemiravanju. U intervjuu od 20. oktobra 2017. pomenula je i  seksualnog nasilnika D. Strauss-Kahna, koji se izvukao iz dva sudska procesa za silovanje, jer je kao direktor Međunarodnog monetarnog fonda imao moć “muškog klana hijena” i novac. Da nas podsetimo:  feministkinje su u Beogradu organizovale ulični protest protiv ovog seksualnog zločinca 2013.  kada ga je tadašnji premijer Srbije pozvao za ekonomskog savetnika, dok su feministkinje u Francuskoj još od od 2011. na ulicama protiv svoje države koja štiti istog.  Tada je bilo jasno da svaka država ima svoje štićenike‚ notorne seksualne zločince:  Italija – Berluskonija koji je u zadnjih deset godina oslobođen četiri puta na sudskim procesima o seksualnom nasilju;  Srbija – Vladiku Pahomija Vranjskog iz Srpske pravoslavne crkve koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje četvorice bogoslova u poznatoj “aferi Pahomije”. Međutim, zbog opstrukcije suda dva slučaja su zastarela, a dva su odbačena zbog “nedostatka dokaza”.  Vlasti Crne Gore su štitile svoje političare ‚sa vrha’ u procesu ‚Moldavke’ devedesetih, a činjenice o tome šta i ko je sve seksualno zlostavljao krijumčarene žene iz Istočne Evrope, znaju samo feministkinje iz Sigurne kuće u Podgorici.  Vlasti Hrvatske su nedavno štitile katoličkog svećenika (čiji identitet je javno zaštićen) koji je za silovanje maloljetnika još uvijek nepravomoćno osuđen na Općinskom sudu u Osijeku na godina zatvora, što je zamijenjeno za 730 sati društveno korisnog rada.

Ovog puta je u slučaju Afere Weinstein filmskog magnata iz SAD-a nešto drugačije. Zbog miliona žena koje su rekle I JA, skoro svako iz holivudske industrije je morao da se izjasni šta misli tim povodom, makar u sebi. Javna je tajna da dotični H.W. seksualno zloupotrebljava žene već 20 godina.  Dakle, trebalo je milion žena da potpiše I JA SAM da bi se jedan milijarder ženomrzac okružen klanom hijena srušio, i da bi izašao tekst Harvej je mrtav. To naravno ne znači mnogo, ali znači mnogo – ima simboličku funkciju, kompaniju će morati da preimenuje sa svog imena, ostaće simbol zloupotrebe žena u Hollywoodu, a žene koje mu se od sada približe imaće svest ježa.

S druge strane kako je rekla jedna tviterka: “Tko je seksualno zlostavljao milion žena?  Gde su ti muškarci da kažu JaSam”. Za početak bi bilo dobro da mogu da nauče da čuju Drugu, da puste svoj istorijski ego, i koncentrišu se da čuju kako su se žene osećale u ovim ponižavajućim činovima nasilja, da počnu da im veruju da bi uopće mogli da shvate koliko su razmere nasilja u kojima su sa-učestvovali.  Jer kako je rekla Catharine MacKinnon, muškarci ne razumeju silovanje kao zločin, čak i kad stignu u zatvor, oni misle da su imali lošu sreću jer zločin silovanja zbog čega su u zatvoru vide kao ‚malu razliku od onoga što većina muškaraca radi većinu vremena i zove seks.’ Tako je pre neki dan već osvanula vest kako neke od glumica koje su pisale o svom iskustvu dobijaju pretnje da će ih tužiti za klevetu, ili pak da su one iskoristile H.W.-a, a ne obrnuto.

Ako ponovo mislimo o famoznoj aksiomi liberalne demokratije, da niko nije kriv dok nije sudski dokazano, videćemo da feminističkih polemika oko ovog drevnog principa ima mnogo u zavisnosti kolika vrednost se daje državi, pogotovu jednoj seksističkoj državi koja i dalje ima zakone, svuda u svetu sem par država, da žene koje su preživele silovanje treba da dokazuju kako su se opirale, iako naučna istraživanja neurobiologije traume govore da u traumatskim situacijama ne možemo da se branimo, već se organizam brani tako što se ukoči. Dakle, seksualno nasilje je krivični napad koji ne možemo obuhvatiti principima sudskih institucija kakve su izumljene do sada – jednostavno žene ne prijavljuju seksualno nasilje niti u jednoj zemlji regiona, zar to nije dovoljan dokaz o neprimerenosti sudstva i mizoginiji države.

Za nas feministkinje šta je važno? Moja polazna tačka je uvijek bezuvjetno verovanje iskustvu žena kada je u pitanju seksualno nasilje. Ova kampanja može da bude za nas još jedan podstrek da verujemo drugarici, da pričamo jedna drugoj. Tako počinjem da verujem samoj sebi, ako mi ti veruješ.  Ako mi veruješ da ja nisam kriva, onda ću i ja moći da osetim da nisam kriva. Jer ako se milenijumima širi zarazna mizoginična hipoteza da ‚žene vole silovanje i da su same krive’, nije lako izaći na kraj sama sa sobom u toj institucionaliziranoj mržnji koju smo morale i same da prihvatamo, jer kako je rekla jedna žena iz Pakistana ‚krivica nam je došla sa majčinim mlekom’. Kad bude više nas na našim jezicima imale dovoljno javne podrške, onda ćemo i mi moći da izađemo sa svojim pričama I JA SAM BILA SEKSUALNO ZLOSTAVLJANA.

A za početak, mi feministkinje ne pravimo razliku između žena koje su izjavile i koje nisu izjavile I JA SAM, jer znamo da je svaka bila u nekoj sličnoj situaciji seksističkog seksualiziranog poniženja.  Znajući to, možemo svakoj ženi koja je napisala #i ja sam da zahvalimo za hrabrost, jer ženska solidarnost nas dira i budi našu snagu.

Preuzeto uz dopuštenje autorice sa: https://www.libela.org/sa-stavom/9061-metoo-zenska-solidarnost-protiv-seksualnog-nasilja/