Adriana Zaharijević: Da bi mogli da razumemo neoliberalizam treba da se vratimo u 19. vek

fc0af8571f77a1aa1354bbcdab0eae3f_XLPiše:  Antonela Marušić

Preuzeto sa: Vox Feminae

Feministkinja, filozofkinja i prevoditeljica Adriana Zaharijević jedna je od najaktivnijih feministkinja trećeg vala, autorica knjige Postajanje ženom(Rekonstrukcija ženski fond, 2010), priređivačica zbornika Neko je rekao feminizam? (2007, 2008, 2009, i 2012), a najnovije joj je djelo knjiga Ko je pojedinac?, objavljena ove godine u izdanju izdavačke kuće Karpos Books.

Kuriozitet glasi da je Adrianin prvi intervju bio objavljen baš na preteči našeg portala cunterview. netu čiji sadržaj i arhiva su još uvijek dostupni za pregledavanje, a šest godina kasnije beogradsku smo feministkinju susreli na Danima Marije Jurić Zagorke u organizaciji Centra za ženske studije gdje je izlagala u sklopu trodnevnog skupa Intimno građanstvo: obitelj, brak, spolnost i zakon u povijesnoj i suvremenoj perspektivi.

Ugodni razgovor s Adrianom vodila sam nekoliko dana kasnije „u živo“ u jednom zagrebačkom kafiću u kojemu je pušenje dozvoljeno.

PRVI PUT SI OBJAVILA KNJIGU U IZDANJU JEDNE IZDAVAČKE KUĆE KOJA SE ISKLJUČIVO BAVI IZDAVAČKOM DJELATNOŠĆU, DO SADA JE BILO DRUGAČIJE – IZDAVALA SI UNUTAR RAZLIČITIH ORGANIZACIJA KOJE SE BAVE LJUDSKIM PRAVIMA. KOLIKO TAJ NAČIN IZLASKA PRED ČITATELJE KNJIZI OTEŽAVA ILI OLAKŠAVA RECEPCIJU?

U početku me je to pitanje dosta mučilo. Iako tako ne izgleda, reč je značajnom izboru koji na različite načine pozicionira naše podrške i interese. Prethodne knjige su bile besplatne i samim tim lako dostupne: mogla sam, recimo, da donesem pakete u Zagreb i da svakome dam knjigu na dar.Slavica Stojanović i ekipa iz Rekonstrukcije ženski fond koja je objavila Postajanje ženom, neštedimice je pomagala da se neverovatni tiraž te knjige rasparča i nađe u rukama svakog ko bi za nju imalo bio zainteresovan. Odlučiti se za izdavača podrazumeva drugačiju logiku, jer tek ulaskom u knjižaru knjiga dobija publiku koja se ne može anticipirati.

Budući da često saobraćamo s onima koji su kao čitaoci već ubeđeni u vrednosti koje zastupamo, činilo mi se da je vreme da se taj krug proširi i da se misao izloži sudu svake čitalačke javnosti. Zato je bilo važno izabrati kuću koja valjano reprezentuje takvu misao. Karpos je mala, ali prepoznatljiva izdavačka kuća koja u Srbiji uvodi važne stvari i pokreće izdavačku i kulturnu scenu, objavljujući francusku filozofiju, kao i važne naslove koji razmatraju rod i seksualnost. To je sasvim u duhu njihovog mota – rečenice Franka Zappe: „Kada sam shvatio da niko neće hteti da izvodi moje kompozicije – osnovao sam svoj bend.“ Bilo je važno i to što Karpos ima distribuciju u regionu, pa se knjige primerice mogu nabaviti u Zagrebu ili Sarajevu.

ODAKLE JE PROIZAŠLA TVOJA MOTIVACIJA I POTREBA DA NAPIŠEŠ KNJIGU KO JE POJEDINAC?

Ova knjiga je proizvod višegodišnjeg interesovanja za nastanak društvenih pokreta, pre svih, dakako, feminističkog. Budući da je pisana kao doktorska disertacija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, ključni cilj mi je bio da pokažem da fenomene poput građanstva, demokratije, prava glasa, ljudskih prava itd. – fenomene o kojima svi ponešto znamo iz svoje savremene političke zbilje, ne možemo razumeti ukoliko u sâmo njihovo središte ne smestimo pitanje pola. Pogleda li se unazad, o tim fenomenima su napisani tomovi i tomovi, a da se pozicija žena nije ni pominjala, ili im se dodeljivala po koja marginalna fusnota.

U današnjim politički korektnim vremenima stvari su nešto inkluzivnije, pa se ženama često dodeli poglavlje koje se njima posebno bavi, razdvajajući nastojanja žena od konteksta u kojima su ona ponicala i koje su, s druge strane, duboko uslovljavala. Za mene je to bilo važno. Ne samo da pokažem kako je vođena borba za pravo glasa, što je istorijski samo po sebi svakako zanimljiva tema, nego da pokažem kako je pravo glasa kao pravo na zvanje građaninom bilo uslovljeno konstruisanjem (ženskog) pola kao isključenog iz tog prava. Drugim rečima, da biste bili građanin, u vreme kada se postajalo građaninom, niste mogli biti žena. To je ostavilo traga na pitanje borbe za pravo glasa, ali, još važnije, i na strukturno značenje građanstva.

S KOLIKO SI ENTUZIJAZMA UŠLA U PROUČAVANJE POVIJESTI I POVIJESNE GRAĐE?

U vreme studija filozofije, istorija me nije zanimala. Nisam se njome bavila dok nisam počela da pišem završni tekst za zbornik Neko je rekao feminizam u kojem mi je pripao zadatak da predstavim feminizam u istorijskom ključu. I tada i kasnije, istoriju sam razumela kao resurs za promišljanje naše vlastite sadašnjosti, na Foucaultovom tragu. Nastojim da čitam istoriju kroz prizmu znanja i institucija kroz koja ta znanja žive sa nama i danas. Zanimljivo je i važno koliko u svetu koji je prilično zaboravio na istoriju, živimo njene razne tragove.

U KNJIZI KO JE POJEDINAC? GENEALOŠKO PROPITIVANJE IDEJE GRAĐANINA POSVETILA SI KORIJENIMA I HISTORIJSKIM UVJETIMA NASTANKA GRAĐANSTVA, KAKO BI OBJASNILA DRUŠTVENO-PRIVATNE ODNOSE KOJE DANAS IMAMO U NEOLIBERALIZMU. ŠTO TE VODILO DA NA BAŠ TAJ NAČIN POKUŠAŠ OBJASNITI NAŠU DRUŠTVENU STVARNOST?

Priča koju sam potakla u knjizi Ko je pojedinac? se može tumačiti kao pokušaj pisanja „istorije sadašnjosti“. Čini mi se da ona otuda nije zanimljiva samo kao narativ o nečemu što je bilo davno i daleko, nego nas uvodi i u vreme u kojem već živimo. Mi danas ponovo svedočimo suprematiji pojedinca koji mora da bude u stanju da se stara sam o sebi, koji mora moći da bude nezavisan, uspešan, konkurentan na svim tržišnim poljima na kojima se ispoljava. Takvo pozicioniranje automatski proizvodi i sve one koji su zavisni, jer su nedovoljno uspešni u „trci života“, jer ne uspevaju u samokontroli i samostvaranju, jer nisu „odgovorni pojedinci“. I kao i u 19. veku, oni se tretiraju kao po prirodi manjkavi, oni su krivi za svoj usud. To su isti akteri: žene, radnička klasa, rasno određeni nebeli ljudi. Posle raspada država blagostanja i imperijalnog re-centriranja, na istorijsku scenu ponovo stupa samodovoljni pojedinac kojeg je izumeo 19. vek.

Iščitavajući arhive, sve vreme su mi na pameti bile dve povezane misli. Kako je moguće da onda kada je toliki broj ljudi delio sudbinu „ne-pojedinaca“, po različitim, ali svejedno isključujućim osnovama, nije došlo do promene modela, promene značenja reči pojedinac/građanin? Kako se nešto „većinsko“ nije nametnulo kao norma? Zbog čega su svi ti manje-od-pojedinaca prihvatili sistem normi i znanja koji ih je zadržavao u poziciji inferiornosti, u poziciji građana drugog reda? Danas se ta priča pojavljuje u sličnom vidu s „mi smo 99%“. Baš zbog toga, u knjizi postoje dva težišta, pol i klasa, koja se javljaju kao duboko uslovljena i međusobno nesvodiva. Cilj mi je bio da pokažem zbog čega su nesvodiva i zbog čega se toliko lako zaboravlja na njihovu međusobnu uslovljenost. Zbog toga danas mi i imamo neoliberalne pojedince koji, slučajno, mogu biti ženskog pola ili crne boje kože, iako su zapravo, kao pojedinci, beli muškarci srednje klase.

ZAŠTO NAM JE DANAS KORIJENSKI VAŽNO PROPITIVATI NASTANAK POJEDINCA/GRAĐANINA?

Dugo mi je trebalo da objasnim sebi i drugima zašto sam krenula raditi ovu knjigu. Prisećam se tipične situacije kada sam pre nekoliko godina bila na Zelenoj akademiji na Visu, i kada smo, upoznajući se, pričali o tome čime se ko bavi. Interes za viktorijance je uvek nekako akademski seksi, pošto su ih Foucaulti drugi smestili u obzorja naše postmoderne mašte. Tada me je neko od prisutnih pitao imam li tržište za tu priču? Često mi je to padalo na pamet, kako takvog tržišta naravno nema, kako su viktorijanci i vremenski i prostorno predaleko od postjugoslovenskih društava u beskonačnoj tranziciji, kako se u današnje vreme tržište pravi samo za laganu literaturu i teorijske „zvezde“.

Želim da kažem da se moramo aktivno boriti protiv toga da nam je za ideje potrebno tržište: jedini način da misao bude angažovana jeste da se ne užljebi u tržišne zahteve, nego da dela mimo i preko njih, da ih podriva. Baš zato što ovde nema tržište, ova knjiga je trebalo da se pojavi na našim jezicima, a ne na engleskom, jer je potrebno da što više komuniciramo znanja koja imamo među sobom i da ih delimo sa onima koji ne čitaju engleski, ili nisu ograničeni na strogo akademske okvire. Jer, priča udara u srce onoga što nam se događa. Treba da se vratimo u doba nemilosrdnog liberalizma, da bismo mogli da razumemo neoliberalizam i ono što živimo danas.

KOLIKO JE PO TEBI FEMINISTIČKA SCENA REGIJE VIBRANTNA I KOLIKO ZAISTA SVE POSTOJEĆE INICIJATIVE I KOMJUNITIJI KORISTE SVOJE PUNE POTENCIJALE? KONKRETNIJE, KOJI PROBLEMI STOJE NA PUTU OSTVARENJA TIH POTENCIJALA?

Kako vreme prolazi, čini mi se sve važnijim da se trudimo, koliko god je to u našoj moći, da tu zajednicu održavamo vibrantnom. Treba da budemo stalno aktivne, kreativne, energične, angažovane, kad već jesmo ovde gde smo i nismo otišle; treba da budemo načuljene, da čujemo stvari koje se zbivaju i da na njih reagujemo.To, pored ostalog, podrazumeva da na horizontalnoj ravni prepoznamo i uvažavamo zahteve i potrebe različitih generacija žena u feminizmu, kao i razlike koje postoje među regijama. Tek tada možemo razumetii naše sličnosti i još snažnije raditi na onome što nas povezuje. Stalno to ističem, jer su se feministkinje veoma trudile da veze održe u vremenima kada je bilo izrazito teško da u tome ostanu dosledne. Na tom legatu treba da gradimo, ali treba da uzmemo u obzir i vrlo brojne nove generacije žena (i muškaraca) koji razvijaju feminizam.

Posredstvom predavačkog rada u beogradskom i zagrebačkom Centru za ženske studije, dolazila sam u dodir s novim pitanjima, novim preokupacijama i novim besom. Navešću reči jednesvoje studentkinje koja mi je u međuvremenu postala drugarica, Nađe Bobičić, koje su me isprva zbunile i duboko pomele: „Mi više ne znamo šta da radimo sa vašim sećanjima.“ Bila sam iznenađena što postoji nešto što se uopšte može tako zvati – „naša sećanja“. Do tad, takoreći, nisam ni bila svesna da postoji novi red sećanja koja odjekuju u nekom feminističkom prostoru, koja se prepoznaju kao iskustva u opticaju. Međutim, deset i više godina razlike radi neke stvari, menja kontekste, menja kritiku, menja težnje. Ti i ja smo odrastale u doba kada se mirovni aktivizam preklapao s počecima tranzicije u nešto, nismo znale tačno šta, što se danas zna. Rat se završio, mada se vodi drugim sredstvima. Dakle, imamo vlastitu snažnu i deljenu prošlost, ali imamo i široko polje delovanja. Moje duboko uverenje je da taj naš feministički/aktivistički prostor možemo da učinimo još vibrantnijim samo ukoliko pristanemo na vrlo prostu stvar – da je prostor za nas načinjen i da u njemu nijedna ne sme da bude višak.

PRIJE NEKOLIKO GODINA U INTERVJUU SA SLOVENSKOM LEZBIJSKOM AKTIVISTICOM, KNJIŽEVNICOM I PREVODITELJICOM SUZANOM TRATNIK DOTAKLA SAM SE PREVODILAČKOG IZAZOVA S KOJIM SU SE SUSRETALE MNOGE PREVODITELJICE/I KOJI SU U RUKAMA IMALI TEORIJSKA ILI FIKCIONALNA KNJIŽEVNA DJELA U KOJIMA SE NALAZE POJMOVI/TERMINI KOJI U TOM JEZIKU JOŠ UVIJEK NISU UVEDENI. KAKVA SU TVOJA ISKUSTVA NA TOM POLJU?

Već izvesno vreme ne prevodim, a jako bih volela da se tome vratim pošto je prevođenje zaista jedan poseban, možda najdublji vid čitanja. Nije čudno što postoji urbana legenda o tome da se autori/ke i prevoditelji/ke često na kraju završe u strasnoj vezi, zato što proces prevođenja zbilja stvara izvestan intimni odnos: prevodeći nekome prodireš iza misli, pokušavaš da shvatiš što je on/a želela/o da misli. Prevođenje te takođe nauči izvesnoj skromnosti, jer više nego išta drugo pokazuje da jezik nikada nije samo „tvoj“. To je, između ostalog, vidljivo u situaciji kada je potrebno konsultovati određene (sup)kulturne žargone.

Prva knjiga koju sam prevela bila je Inside/Out (Unutra/izvan; Gej i lezbejska hrestomatija) koju je priredila Diana Fuss. Reč je o jednom od prvih gej i lezbejskih zbornika koji je ikada napravljen, a ja sam tada bila prilično mlada i potpuna amaterka u prevođenju. U to vreme pojam queer teorije tek je počeo da ulazi u opticaj na ovdašnjim jezicima, a vrlo živ terminološki aparat koji je bio sastavni deo te knjige, ne nužno teorijski (mislim na pojmove od coming outa do najrazličtijih izraza kojima se opisuju određene prakse i identiteti), zahtevao je promišljanje o postojećim jezicima zajednice, kao i onom čega u tom jeziku nema. Na taj način, kroz mnoštvo razgovora (posebno sa starom ekipom iz Gaytena) kreirao se neki novi žargon. Nešto od njega je zbilja zaživelo, a nekad se pribegavalo i namernoj upotrebi engleskih izraza, na tragu onoga što je predlagala Jelisaveta Blagojević s queerom, koji je upravo u tom obliku u diskursu glavnog toka zadržao svoj subverzivni potencijal. Sve u svemu, reč je o vrlo kreativnom procesu.

Pojam koji je proizvod takvog procesa, a meni je važan i zbog toga što je našao mesto u gotovo svim mojim tekstovima, jeste agency koji tvrdoglavo prevodim kao „moć delovanja“. Reč je o pojmu koji zahvata nekoliko dimenzija: agency se ima – svi koji su actors, svi koji delaju, koji proizvode određene činove (acts), imaju određenu moć da delaju. Ta moć je i pojedinačna i zato je važna u kontekstu angažovanog, javnog delovanja, ali je ona i vezana za uslove mogućnosti delovanja koje nam određeno društvo ili epoha daje ili uskraćuje. Moć delovanja je moćan termin jer nam ukazuje na to da delovanje nije samorazumljivo i da je potrebna određena moć da bi se uopšte delovalo, moć koju je nekada potrebno ugrabiti, osvojiti kroz samu aktivnost. Na osnovu ovoga, moram reći da mi je jezik mnogih žena koje sam prevodila pomogao da pronađem i svoj izraz, modus obraćanja na svom jeziku i u svom idiomu.

JESMO LI POSLJEDNJIH GODINA USPJELE DA BOLJE I GLASNIJE ARTIKULIRAMO ZAHTJEVE ŽENA U POST TRANZICIJSKIM DRUŠTVIMA?

Mislim da nam je za aktivizam neophodna određena spremnost da balansiramo optimizam i pesimizam. Potrebno je da budemo besne i da težimo utopiji, ali se ne smemo prepustiti ciničnom i često samodovoljnom stavu da živimo u najgorim vremenima. Lutanje kroz istoriju, i pre svega usredsređenost na 19. vek, pomogli su mi da prihvatim da su stvari danas drugačije i ja bih, uz ustezanja, ipak rekla bolje. Bez obzira na skučenost života koje živimo i činjenicu da gotovo svi pripadamo nekoj vrsti prekarijata, čini mi se da postoji širi prostor u kojem možemo da delujemo i mislim da to nije mala stvar. Treba da stremimo suštinskim promenama, ali trebai da se staramo i uvažavamo promene na razini naših pojedinačnih života. To je jedan od načina da zadržimo poštovanje prema sebi i ženama koje su otvorile put za nas. Pitanje je da li bismo ti i ja sedele tu da te žene nisu postojale i borile se za našu moć delovanja.

BILA SI PRIREĐIVAČICOM, ALI I JEDNOM OD AUTORICA VAŽNE FEMINISTIČKE MONOGRAFIJENEKO JE REKAO FEMINIZAM? KAKO JE FEMINIZAM UTICAO NA ŽENE 21. VEKA. TA JE KNJIGA, OBJAVLJENAPRVI PUT 2007. GODINE U IZDANJU ŽENA U CRNOM, CENTRA ZA ŽENSKE STUDIJE I REKONSTRUKCIJE ŽENSKOG FONDA, IMALA VELIK UTJECAJ NA NOVE ORGANIZACIJE FEMINISTKINJA U CIJELOJ REGIJI O ČEMU SVJEDOČE ČETIRI RAZGRABLJENA IZDANJA. KOJA JE TAJNA IZVANREDNE ČITANOSTI I POTRAŽNJE ZA OVOM KNJIGOM?

Iskreno, nemam jednostavan odgovor. Prvi tiraž knjige bio je hiljadu primeraka. Ideja se rodila posle jedne radionice u organizaciji Žena u crnom, takoreći organskih feministkinja, gde se propitivao odnos prema krivici, odgovornosti, suočavanju s prošlošću. Ta, inače uvek sporna pitanja delovala su samorazumljivo, ali se feminizam radioničarki tumačio kao prenaglašen, čak sektaški stav. Nas nekoliko je zbog toga nagrnulo na Stašu Zajović, insistirajući na tome da je potrebno da sastavimo nekakav priručnik o feminizmu. I taj priručnik se pretvorio u voluminoznu knjigu koja je okupila ono što sam nazvala „trećom scenom“ feministkinja.

Pisale smo tekstove tako da budu jasni i dopadljivi, dakle, ne teorijski preterano pretenciozni, već dostupni svima (u duhu podnaslova: kako je feminizam uticao na žene 21. veka?). Knjiga je bila objavljena početkom februara i u maju više nije bilo ni jednog primerka. Za to vreme smo mi, autorke, samoorganizovane išle od grada do grada; delile smo novac za benzin, u gepek bismo pakovale knjige i nosile ih u Novi Sad, Zrenjanin, Veliku Planu, Kruševac, Niš, Kotor i na druga mesta, gde smo s lokalnim organizacijama dogovarale promociju. Iza nas, jer uvek nas je išlo po četiri, išao je power point na kojem su bile prikazane sve ilustracije iz knjige i fotografije svih žena koje su učestvovale u pisanju zbornika.

Posle prvog, usledila su još dva dopunjena izdanja. Onda je na moje veliko iznenađenje 2011. godine stigao poziv Saše Gavrića iz Sarajeva, da dopunimo izdanje tekstovima BH autorki i da štampamo, četvrto (još veće i još deblje) BH izdanje. Ime knjige pozajmljeno je takođe nizu predavanja u sarajevskim javnim prostorima, na kojima se propitivalo ko se to još drznuo da pita nešto o feminizmu.

PORUKA ZA KRAJ?

Razmišljam u poslednje vreme često koliko su mi moje bake bile referentne tačke i još uvek to jesu. Njihove generacije nestaju, i stoga je poslednji trenutak da s njima sednemo i pričamo, o vremenu kada su bile devojčice pre prava glasa i NOB-a, o njihovoj mladosti pedesetih godina, o njihovim iskustvima porođaja i pobačaja, o njihovim usamljenostima i malim borbama. Treba ih čuti o njihovom odrastanju, postajanju ženom, o tome šta sve nisu smele i kako su se suočavale sa svetom, ali i kako su proizvodile samosvesne žene.